Lav i lisica-basna

Lav, koji je dugo živeo, najzad jako ostari, tako da nije mogao više svojom brzinom da nadjačava i proždire drzge životinje, kao što je to činio u mlado doba. Razmišljajući o tome šta će od njega na posletku biti u tako bednim prilikama, seti se da često na zemlji veština i hitrina učine ono što sila i snaga ne mogu. Zato se on napravi bolestan, uđe u svoju pećinu i prostre se koliko je dug. Puče glas da se strašni i čuveni lav bori s dušom i da se nalazi na izdisaju. Kada neko nešto želi, on lako poveruje. Mnoge životinje, ne čekajući jedna drugu, pod izgovorom da želi da posete bolesnika, pojuriše što su brže mogle da naslađuju svoje oči, gledajući lava kako izdiše. Međutim, lav, kako je koja od njih dolazila, zgrabio bi je i postupao bi s njom kao s ponudama koje se donose bolesniku. Najzad, eto i lisice, koja upita, vireći kroz vrata:

-Kako si striče?

-Zlo, moja mila kćeri! – odgovori lav. – Hodi bliže da me vidiš.

– Oprosti, čiko, nemam kad! – reče mu lisica. – Žurim se, a i ne prilazi mi se, jer vidim mnoge tragove koji idu k tebi, a ni jedan od tebe.